To je zemlja bogatstva i jedinstva različitosti. Zemlja u kojoj živi više od 250 miliona ljudi i oko 300 etničkih zajednica. Zemlja sa 34 provincije, šest priznatih religija i više od 500 različitih jezika i dijalekata. I svi žive skladno i harmonično. U istoj zemlji. A recept staje u svega tri kratke rečenice. Osmeh je ovde besplatan. Tolerancija je životno opredeljenje. Srdačnost je način života. I to osećate na svakom koraku.
Inače, polumesečast pojas u kojem se nalazi čak 17.508 indonežanskih ostrva jedno je od najopasnijih područja za život na planeti jer se na ovom mestu dodiruju tri nemirne geotektonske ploče sa zapada i isto toliko sa istoka. Zemljotresi su ovde sastavni deo života. Oko 200 aktivnih vulkana takođe.
Oko 200 aktivnih vulkana kao da podseća narod Indonezije da sve ima svoju cenu, pa i velikodušni darovi bogova koji na ovom mestu nisu štedeli kada su delili prirodne lepote.
Pitate se kako je onda baš na tom području nikla najmnogoljudnija muslimanska zemlja na svetu i četvrta po broju stanovnika na planeti? Na odgovor ne treba trošiti reči. Kada ugledate veličanstvene hramove na Javi, kročite na pirinčane terase Balija ili se nađete u netaknutoj prirodi i prekrasnim plažama indonežanskih ostrva, osetićete to i sami. I bar na trenutak pomisliti da sve to i nije tako velika cena jer se na ovom mestu snovi dešavaju i na javi.
Bajkovita Indonezija. Jedna od najlepših i najuzbudljivijih zemalja na planeti.
A na Javi će vas dočekati osmesi. Egzotični mirisi. Ukusna jela i tradicionalna arhitektura. Prva stanica uglavnom je Džakarta. Megalomanska prestonica sa 10 miliona stanovnika. "Indonezija u malom", jer u ovaj grad dolaze ljudi iz svih krajeva zemlje u potrazi za svojom srećom.
Iako je Džakarta jedna od najvećih metropola na svetu, turistički mnogo atraktivniji je jedan drugi grad sličnog imena. Džogdžakarta. Kolevka umetnosti i prestonica kulture na Javi. Jedini preostali sultanat u Indoneziji. Ujedno i prvi u istoriji u kojem sultan ima samo jednu ženu. Svima u ovom gradu dobro je poznata ta čuvena priča. Njegova majka bila je veoma nesrećna zbog brojnih žena svoga muža, zbog čega je umrla mlada. A taj događaj ostavio je toliko veliki trag u životu sadašnjeg sultana da je odlučio da prekine viševekovnu tradiciju. Ljudi, međutim, ovde ne žele izbore. Žele da baš on vlada.
Egzotični, energični, često i teatralni. Takvi su indonežanski plesovi. Svaka etnička zajednica ima bar jedan.
Neverovatno zvuči podatak da je ovaj grad od nepunih 400.000 stanovnika druga turistička destinacija Indonezije. Odmah posle neprikosnovenog Balija. Ovu laskavu poziciju, međutim, ne duguje atrakcijama u samom gradu, već onim koje se nalaze u njegovoj neposrednoj blizini. Dane i nedelje možete provesti istražujući pojas od svega pedesetak kilometara oko grada. A dok polako napuštate grad, primetićete da ulicama Džogdžakarte gospodare "bećak" (bicikl-rikša), "bađaj" (motor-prikolica) i mopedi. Oni celom gradu daju autentičnu indonežansku notu jer dvotočkaši zapravo gospodare ulicama širom Indonezije. Razlog krajnje praktičan. Saobraćajne gužve koje će vas pratiti tokom celog boravka u ovoj zemlji retko ćete sresti bilo gde u svetu. A u takvoj gužvi vladaju najokretniji, ne najudobniji.
Ulicama gradova u Indoneziji gospodare "bećak" (bicikl-rikša), "bađaj" (motor-prikolica) i mopedi jer u gužvama koje su ovde svakodnevica vladaju najokretniji, ne najudobniji.
A kada konačno zađete u ruralni deo ostrva, dočekaće vas prelepe plantaže čaja, pirinča i raznih začina. Ljudi ovde od toga žive. I naravno, brojne manufakture. U njima ćete najbolje upoznati čuveni indonežanski "batik", tj. tradicionalnu tehniku slikanja po najkvalitetnijem pamuku sa primesama svile. Prepoznaćete ga na tipičnoj indonežanskoj nošnji na kojoj dominiraju jarke boje i brojne šare. "On se ne nosi, on nosi čoveka", reći ća vam svaki dobar poznavalac "batika".
Jarke boje i brojne šare jedno su od najprepoznatljivijih obeležja Indonezije.
Nešto dalje nova manufaktura i veliki natpis "Kopi Luwak". Pravi raj za sve ljubitelje kafe. Ovde se proizvodi najkvalitetnija, ali i najskuplja kafa na svetu. Daleko poznata "cibetska kafa". Ime je dobila po cibetki, životinji sličnoj mungosu i rođaki naše domaće mačke. Prirodno stanište joj je džungla Indonezije, a omiljena hrana crvena bobica kafe. Ova životinja ima toliko istančan ukus da bira samo najbolje i najzrelije bobice, a pošto ne može da svari zrno, izbacuje ga prirodnim putem.
Dalji proces proizvodnje i nije tako popularan. Kvalitet ove kafe pripisuje se enzimima kojima je zrno izloženo u stomaku cibetke, što dovodi do fermentacije i kafu od takvog zrna čini blažom, bez gorkog ili kiselog ukusa, ali sa specifičnom aromom koja podseća na čokoladu. Možda pomisao da se ova kafa dobija iz izmeta azijske cibetke ne deluje tako primamljivo, ali kada prvi put probate taj ukus – zaboravićete sve, sem da uživate u ovom napitku. Uostalom, ne košta bez razloga kilogram ove kafe od 200 do 1.200 dolara. Razbuđeni nastavljamo dalje i zalazimo sve dublje u čarobnu prirodu.
Daleko poznata "cibetska kafa". Košta od 200 do 1200 dolara po kilogramu. Ne bez razloga.
I dok pogledom lovimo čuvene indonežanske šešire po bogatim poljima centralne Jave, i dok uveravamo sebe da 50 nijansi zelene zaista postoje u ovom nestvarnom svetu, i dok upijamo svaki trenutak proveden na ovoj jedinstvenoj zemlji, ne slutimo da će u deliću sekunde svu tu lepotu moći da zaseni samo jedan kadar. Prvi pogled na taj čudesni hram. Veličanstveni Borobudur. To je trenutak kada ožive sve neverovatne priče o njemu i sve fotografije koje su sa ovog mesta zagospodarile turističkim vodičima kroz najlepše destinacije sveta. A sve te priče i fotografije ni izbliza ne opisuju ono što osetite kada se nađete na ovom mestu.
Pirinčana polja jedan su od simbola Indonezije. Baš kao i čuveni indonežanski šeširi.
Podne je. Prognoza kaže - 36 stepeni. Osećaj negoduje – kaže 45, 50. Vlažnost vazduha uobičajena za monsunsko podneblje. Nepodnošljivo visoka, preko 90 odsto. "Kišobrani, šeširi, lepeze...", lokalci nas već polako pripremaju za najteži i najznačajniji uspon u Indoneziji. "Šešir!", nije bilo dileme. Isti onaj koji sam do maločas lovio pogledom po zelenim plantažama čaja i pirinčanim poljima centralne Jave. Nekoliko dubokih uzdaha, poslednji pogled na nestvaran prizor koji se pruža ispred nas, i pohod može da počne.
Prvi pogled na Borobudur iz obližnjeg turističkog kompleksa.
Borobudur. Najveći budistički hram na svetu. Najznačajnija turistička atrakcija Indonezije. Ništa u vezi sa ovim svetilištem nije obično. Već sam nastanak hrama između 750. i 850. godine obavijen je velom misterije jer niko ni dan danas ne može da objasni kako je bez razvijene tehnologije nastala jedna od najimpozantnijih građevina koju je čovek ikada stvorio. Za izgradnju ovog svetilišta utrošeno je čak 55.000 kubika vulkanskih blokova, a ukrašen je sa 2.672 ručno isklesana reljefna panela i čak 504 Budine statue. Još neverovatnije zvuči podatak da je takav hram vekovima bio skriven od očiju javnosti. Štaviše, generacije i generacije Indonežana nisu znale ni da postoji.
Borobudur, najveći budistički hram na svetu. Ima ukupno 10 nivoa, od kojih su prvih šest kvadratog oblika, slede tri kružne terase na kojima se nalaze 72 stupe oblika šupljikavih zvona, dok se na samom vrhu nalazi najveća prečnika 11 metara. Stupe su najstariji budistički spomenici, a u svakoj od njih nalazi se po jedna Budina statua.
Nakon što je gotovo dva stoleća bio duhovno središte budizma na Javi, centar kulturnog, političkog i verskog života premešta se tokom X veka iz centralnog u istočni deo ostrva, a Borobudur polako počinje da gubi svoj izvorni značaj. Vulkanske erupcije i bujna vegetacija načeli su ga tokom narednih vekova, a snažan zemljotres 1548. godine i definitivno bacio u zaborav. Vekovima je ovaj veličanstveni hram bio prekriven naslagama vulkanskog pepela, zemljom i tropskom vegetacijom. Podsećao je na običan brežuljak obrastao grmljem i korovom.
Glasine o misterioznom hramu pod zemljom konačno su početkom XIX veka zaintrigirale tadašnjeg guvernera Jave i osnivača Singapura Tomasa Raflesa, a interesovanje javnosti raslo je i jenjavalo tokom narednih decenija. Tek 1984, posle punih 11 godina čišćenja i obnove, Borobudur je poput Feniksa konačno izronio iz vulkanskog pepela i ponovo zablistao punim sjajem. Baš onim kojim sija i danas.
Moćan. Masivan. Veličanstven. Fascinantan pogled sa vrha Borobudura. Prizor koji se ne zaboravlja.
Ima nešto neobično u ovom hramu. Kao da mir koji je ovde vladao vekovima nikada nije nestao. I to nepogrešivo osećate čak i dok, rame uz rame sa stotinama Javanaca, uskim i usijanim stepenicama osvajate svaki od ukupno 10 nivoa ovog hrama piramidalnog oblika. A kada se nađete na samom vrhu, znaćete da je ovo zaista "osmo svetsko čudo", kako ga često i apostrofiraju. Ponosno se šepuri u plodnoj i prelepoj dolini Kedu, razmenjuje poglede sa čak četiri vulkana (Merapi, Merbabu, Sumbing i Sundoro), ali stoji dovoljno snažno da izdrži narednih 1.000 godina. Prizor fascinantan. Ne osećate više ni toplotu, ni umor, ni gužvu. Na ovom mestu sve deluje moguće. Pa i nadaleko poznata legenda koja kaže da će vam se ostvariti svaka želja koju na tom mestu zamislite, a potom obiđete sedam krugova oko centralne stupe na vrhu hrama i poklonite se glavnoj statui Bude. Ispunjeno. Borobudur je osvojen. Osvojio je i on nas.
Svaki od ukupno 10 nivoa Borobudura simbolizuje jednu etapu ljudskog života. Simbolično, na zidovima prva četiri nivoa nalaze se reljefi koji prikazuju život Šakjamuni Bude i njegove reinkarnacije, od dana kada je bio bog i kralj, do onih kada je živeo kao običan čovek, lav, jelen, majmun, labud, kornjača... Iznad svega, to je poučna priča o tome kako je u svakoj od svojih inkarnacija bio uzvišen i pun samilosti. Zato je ovo hram edukativnog karaktera.
I dok memorišemo poslednje kadrove sa ovog čarobnog mesta i pripremamo se za odlazak dalje, i mi ostajemo memorisani na fotoaparatima i telefonima brojnih Javanaca. Po slobodnoj proceni vašeg reportera, za dvadesetak udarnih minuta fotografisan sam najmanje 50 puta. Kolektivno, pojedinačno, u pozadini nečijeg selfija. "Za većinu njih vi ste prvi stranci koje su ikada videli", objašnjavao je Patrik koji nas je vodio kroz sva čuda prelepe Jave. "Pa mi smo za njih veća atrakcija od Borobudura", uzvratio sam u šali.
Za većinu meštana koji su toga dana bili na Borobuduru mi smo bili prvi stranci koje su ikada videli. Koliko smo bili oduševljeni ovim mestom, toliko su oni bili oduševljeni nama.
Nijednom hramu neće lako poći za rukom da vas očara posle Borobudura. Međutim, samo dva sata kasnije jedan je uspeo. Kasnili smo. Naš vozač odlučuje da kolonu vozila prvo pretiče vozeći uskim proširenjem pored puta, a potom i suprotnom trakom. Negde na pola najambicioznijeg poduhvata primećujemo da je kolona vozila koju pretičemo stala. Baš kao i ona koja nam ide u susret. Posle nekoliko sekundi pravo zaprepašćenje. Kolone stoje da bi nam ostavili tek toliko prostora da se vratimo u svoju traku. Neverovatan je to čin. Ni kolektivnog negodovanja, ni zvuka sirene, čak ni prekornog pogleda. Samo dva-tri srdačna pozdrava rukom. Za sreću, valjda. Shvataju da nam treba. I mi sve više shvatamo mentalitet ovog naroda. I divimo se, naravno. Baš kao i kada smo se konačno našli ispred Prambanana.
Prambanan. Najveći kompleks hinduističkih hramova u Indoneziji.
Čine ga tri glavna, ujedno i najveća hrama posvećena bogovima Šivi (bogu uništenja), Višnu (bogu zaštitniku) i Brahmi (bogu stvaranja), kao i tri sporedna i nekoliko manjih koji su do sada obnovljeni. I ovaj kompleks nastao je davno. U IX veku. A nemirno indonežansko tlo pobrinulo se da i on doživi sudbinu sličnu Borobuduru. Međutim, i bogovi su možda učinili svoje. Čim je svet saznao za ove grandiozne hramove karakterističnog šiljastog oblika uvršteni su u UNESCO listu svetske kulturne baštine.
I koliko god svako ostrvo ove zemlje, od Jave i Sumatre, preko Bornea i Sulavesija, pa sve do Nove Gvineje bilo priča za sebe, Bali je bajka indonežanskog arhipelaga. Ostrvo bogova. Hinduistička oaza u muslimanskom svetu. Hindusi ovde čine više od 80 odsto populacije iako je islam sa 88 odsto ubedljivo najzastupljenija religija Indonezije.
Katalog balinežanskih boja, ukusa i mirisa, i iznad svega prirodnih lepota, nemoguće je dočarati rečima. I to će vam biti jasno pređete li samo 40 kilometara od glavnog grada Denpasara do kulturnog centra Ubuda. Za sobom ćete prvo ostaviti plaže Kute, Seminjaka i Legiana, koje nisu progutali bezlični hoteli, kafići i restorani duž obale, već i danas sijaju autentičnim balinežanskim sjajem.
Možda i bogovi zaista posećuju plaže Balija. Zašto bi inače ovako izgledale.
Prolazeći kroz uske i zakrčene ulice Kute shvatićete kako je moguće da ovo maleno ostrvo ima više od 20.000 hramova. Svaka kuća ima porodični hram. Svako mesto najmanje tri glavna. To su mesta na kojima se ljudi mole dobrim, ali i zlim duhovima, jer za razliku od evropske predstave o svetu u kojem se dobro i zlo bore, a dobro trijumfuje, u hinduističkom mitu sve se završava ravnotežom između bele i crne magije, između dobra i zla. Zato se zlih duhova ovde ne boje, već pokušavaju da ih umilostive svakodnevnim darivanjem. Stoga ćete na svakom koraku, u naseljenom mestu, na putu ili u udaljenoj prirodi, videti darove bogovima. To su male korpice sa pirinčom, šećerom, bananama, cvećem... To je njihova istina o svetu u kojem žive. Izvor njihove tolerancije i mirenja sa svetom onakvim kakav je. Zato su Balinežani tako blagi, tihi i srdačni. Stoga ne čudi što je Bali i zvanično jedno od najbezbednijih mesta na planeti.
Čuveni hinduistički hramovi jedan od simbola Indinezije. Samo na Baliju ima ih oko 20.000.
Nastavite li još dalje ka Ubudu, shvatićete zašto je ovo jedno od najlepših i najuzbudljivijih ostrva na svetu. Prvo će vas u "Svetoj šumi majmuna" dočekati dugorepi makakiji. Prema poslednjem popisu, njih 500. Ovde veruju da su oni manifestacija hindu bogova i svojevrsni čuvari hramova, pa uživaju sve moguće privilegije. I predano uživaju u tome. Zbunjenoj Japanki jedan je upravo "maznuo" narukvicu sa ruke. Drugi je ushićenom Amerikancu vešto "pokupio" naočare zadenute u kosu. Nisu slušali upozorenja. Ovde majmuni ne biraju mnogo. A sada ponosito mašu. Traže banane. Ako ih dobiju, možda i vrate nove rekvizite. Ionako ničemu ne služe. A ni ukus im nije neki sudeći po razočaranoj grimasi.
Nezaobilazni dugorepi majmuni koji uživaju sva prava u svojoj svetoj šumi. Jedan se za delić sekunde popeo i na ramena vašeg reportera. Mini banane su i bile namenjene njemu. Fotoaparat mu se, na sreću, nije svideo.
Nešto dalje, počinju da se pojavljuju i nadaleko poznate pirinčane terase Ubuda. A pirinač je najdragoceniji dar za Balinežane. Od bogova, naravno. Zato su i žetve za njih poseban čin. Priroda i bogovi tada im daruju plodove njihovog vrednog rada, a ti plodovi nalaze se u svakom jelu. Gotovo je nemoguće pronaći jelo u celoj Indoneziji uz koje vam neće servirati ovu žitaricu. Na 101 način, kako drugačije. Vaš reporter, međutim, ne može da se otme utisku da je samo prisustvo na bajkovitim pirinčanim terasama poseban čin. Toliko nijansi zelene, takva umirujuća lepota prirode i tako snažan osećaj da ste na nekom egzotičnom podneblju doživljaj je sam po sebi.
Pirinčane terase Ubuda, jedne od najlepših oblasti na ostrvu Bali.
Šta tek reći za biser Tabanan regije i jedan od simbola Balija - nestvarni hram na steni Tanah Lot. Peške mu je moguće prići samo kada nastupi oseka, a kažu da je zalazak sunca na ovom mestu ravan nirvani. Zato je pravi magnet za turiste posebno u smiraj dana. Pamtiću dugo dan kada sam se našao na ovom mestu. Nije bilo Sunca. Ni nirvane. Bilo je samo čarobno. Baš kao što je i na preostalih šest hramova na okeanu. Baš kao što je i na nebrojeno drugih mesta na Baliju. Zato deluje sasvim prikladno i to što vreme na Baliju teče sporije nego bilo gde u svetu. Mesec ovde traje 35 dana, godina 420. Po lokalnom računanju vremena, trenutno je 1938.
Tanah Lot. Nestvarni hram na steni. Najslikanije mesto Balija. Prizor otkriva i zašto.
Nismo bili na Sumatri. Ali prvi stih istoimene pesme Miloša Crnjanskog sada osećamo bolje nego ikad ranije. "Sad smo bezbrižni, laki i nežni". Nije nam lako da se oprostimo od ove zemlje. Jer kada odlazite iz nje imate samo jednu želju. Da se vratite. Bar još jednom.
Nije lako reći "zbogom". Paleta indonežanskih boja, egzotični "batik", ulične proslave i prepoznatljiva muzika odjekuju danima nakon što napustite ovu zemlju.
QATAR AIRWAYS - BISER MEĐU OBLACIMA
Put do bisera na zemlji vodio je preko bisera na nebu. Kako drugačije opisati avione i uslugu Qatar Airways-a u kojima 14 sati leta kroz šest vremenskih zona deluje kao vrhunski užitak. Zvanično, to je najbolja avio-kompanija na svetu po izboru "Skytrax"-a. Nezvanično, to je verovatno najbolje mesto među oblacima. Na meniju biznis klase specijaliteti čuvenih kuvara, između ostalih i japanskog virtuoza Nobujukija Macuhisua. U karti pića vrhunska vina, od prefinjenog bukea sovinjona do punoće kremastog šardonea. Na ekranima Qatar Airways-a više do 550 filmova, 1.400 epizoda poznatih TV serija, 1.000 pesama i 50 igrica. I naravno, najbolje podesivo sedište u biznis klasi koje za samo nekoliko sekundi transformišete u udoban krevet.
Poletanje sa aerodroma u Denpasaru, jedan film, večera, čaša vina i testiranje je moglo da počne. Skoro punih šest sati kasnije probudilo me je obaveštenje da se pripremamo za sletanje na međunarodni aerodrom "Hamad" u Dohi. Najduži san u poslednjih 10 dana. A u Dohi, kao i u avionu, ugođaj sa pet zvezdica. Unutar putničkog terminala nalazi se tranzitni hotel koji putnicima Qatar Airways-a pruža mogućnost da se osveže i opuste između dva duga leta. Jedinstven je po vrhunskoj wellness usluzi koju pruža. Spa centar sa pet zvezdica, saune, hidro-terapija, 25 metara dugačak bazen, teretana i dva skvoš terena.
Spa centar tranzitnog hotela dostupan putnicima Qatar Airways-a na aerodromu u Dohi.
Vreme je i za povratak u Beograd iz kojeg ova avio-kompanija leti kao više od 150 destinacija širom sveta. Pitali su me nekoliko dana po povratku kako podnosim "džet leg". "Postoji li to i u Qatar Airways-u?", odgovorih u šali.
Na meniju biznis klase specijaliteti čuvenog japanskog kuvara Nobujukija Macuhisu, poznatijeg kao Nobu. |
PRIJATELJSTVO KOJE TRAJE
Za pravo prijateljstvo potrebni su pravi prijatelji. A prijateljstvo između Indonezije i Srbije traje već decenijama. Još od vremena kada su se udarali temelji Pokreta nesvrstanih i kada su ondašnji predsednici Ahmed Sukarno i Josip Broz Tito počeli da grade srdačne odnose između Indonezije i Jugoslavije. Ambasada Republike Indonezije u Srbiji i ambasador Hari Ričard Džejms Kandu održavali su te odnose poslednjih godina ne samo prijateljskim, već i srdačnim. Za promociju njihove zemlje u Srbiji učinili su više nego svi promotivni spotovi i reklame zajedno. Kroz sajamske nastupe, kroz dane indonežanske kulture, kroz organizovanje poseta ovoj prelepoj zemlji... Iznad svega, stvorili su nove prijatelje i nove zaljubljenike u ovu zemlju. Jedan od njih je i autor ove reportaže. Jedno veliko hvala zvuči malo.
Dani Indonezije u Beogradu - jun 2016. |
Autor: Marko Nedeljković
Foto: Marko Nedeljković & Pixabay
Tekst je objavljen u štampanom izdanju časopisa KUĆA STIL br. 262-263
* Tekst nastao u okviru Press FAM programa Qatar Airways-a i Ambasade Republike Indonezije u Srbiji
Tagovi: